Samo angažovana plemenitost može da humanizuje svet. U društvenom kontekstu, plemenitost, ili ono što najčešće definišemo terminom ljudska dobrota, nije dovoljna sama po sebi – da bi mogla opstati u ljudskom društvu 21. veka, ona mora postati vidljiva, otvorena i angažovana. Javna i korisna. Najvažnije, nije i ne sme biti shvaćena kao apstraktna kategorija. Niti je kolektivna. Dobrota je individualan čin – trenutak u kom pojedinac pomogne onom kome je potrebna pomoć, a uskoro pomognuti čovek pruža ruku nekom drugom kome je potrebna – samo takva proaktivnost postepeno širi krugove plemenitosti. Samo takva vrsta ljudskosti može spasiti propadanje savremene civilizacije.

Stoga govorimo o dobrim delima, plemenitim ljudima, malim i velikim gestovima, opštekorisnim projektima, stvaralačkoj sposobnosti, o postojanju čvrste vere pojedinca u sopstvenu autentičnu nameru da svet napravi boljim mestom.

Svako od nas ima odgovornost za okruženje u kojem stasava i sazreva, jer je takvo angažovanje, jedini pravi doprinos društvenoj dobrobiti. Govorimo i radimo na širenju dobrote – sve dok ne postane toliko sveprisutna da je ne posmatramo kao društveni raritet, već podrazumevanu realiju. Tek tada možemo konstatovati da živimo u civilizovanom društvu, a ne samo naprednom tehnološkom okruženju. Samo je dovoljno biti čovek.